Jedan od učestalih stihova koji mi provejava kroz misli ovih dana je stih pesme Bijelog dugmeta Kako biti heroj
u ova šugava vremena, koji na žalost mogu primeniti u svaki aspekt života ovde
danas, ali i nekoliko decenija unazad. Kako
biti kreativan, kako biti radostan, kako biti srećan, kako biti zaljubljen,
kako biti nasmejan, kako biti pun ljubavi, pozitivne energije, kulture, lepog
odnosa i stava prema svetu oko sebe, kako biti kulturan, kako biti ispunjen,
kako biti srećan što si živ, kako živeti, kako bilo šta dobro i lepo,..., niz
bi mogao biti na nekoliko strana.
Kad pogledam ovde sam (i smo), skoro ceo život, od kako znam
za sebe u nekoj krizi, u nekom ratu, u nekoj inflaciji, u nekoj devalvaciji, u
nekoj tranziciji, u nekoj rekonstrukciji, u nekoj kampanji, u nekoj obnovi koja
nikako da se završi.
A život prođe. To nije sporno, naravno, bitno je kako prođe.
I prolazi nam lagano u lošem i mučeničkom životu, u preguravanju iz meseca u
mesec, u stresovima oko računa, u stresovima kako se prehraniti, kako se obući
i ugrejati zimi, u svakodnevnim ličnim i porodičnim ekonomijama. Skoro pa kao u
praistorijsko doba. Skoro pa niko i ne stiže da razmišlja o bilo čemu drugome
osim o tome kako da prehrani sebe i svoju porodicu, decu. Ne razmišlja se puno
više ni o kulturi, o nekoj razonodi, odlasku negde. Čak su i bioskop i
pozorište postali luksuz.
Ova ekonomska kriza i ove nezapamćene klasne razlike nas
ubijaju i uništavaju bukvalno.
Kad stignem da putujem, dosta ređe sada jer sam bez stalnog
posla već neko vreme, vidim tek po unutrašnjosti kako ljudi propadaju i
bukvalno se suše i gase zbog krize u kojoj su se našli, zbog krize u kojoj se
nalaze čitave porodice, gde ima porodica da su skoro svi ili ostali bez posla i
dugo ne mogu da nađu ništa ili rade za neke mizerne pare, koje u većim
gradovima ne mogu ni da zamisle, niti da razumeju kako mogu da žive od toga. Sit gladnom ne veruje, naravno. A ljudi se
gase, preko noći ostare za po 5, 10 godina, da skoro ne možeš nekog prepoznati
koga znaš. Spuštene glave, zabrinuta lica, nigde osmeha, nigde nekog traga
sreće, radosti. Bolesni sa nedovoljnom negom i bez dovoljno novca za sve
lekove, gladni, sa lošom i nezdravom ishranom, jer se kupuje samo najjeftinije,
tužni i usamljeni jer su svi sve otuđeniji, zabrinuti jer nema nekog izgleda na vidiku za
promenu na bolje.
Voleo bih da sam u stanju da bilo šta promenim, ali, ne znam
kako to uopšte može. Ne mogu ni sebi da pomognem već dve godine, nikako ne mogu
da nađem posao. Ali, voleo bih, eto, voleo bih kada bi puno ljudi htelo da
pomaže drugim ljudima, ne materijalno, nego da se malo više okrenemo drugima, rođaku,
prijatelju koga nismo pozvali godinama, da samo iskreno pitamo kako si,
komšijama da kažemo Dobar dan makar. Ako
je neko tužan i zabrinut, makar da mu damo iskren, topli osmeh uz javljanje.
Otuđujemo se sve više, skoro da niko ni sa kim ni ne razgovara. (Dokone tračare
i ljude koji vode tuđ život ne računam, niti mi se uklapaju u ovu priču naravno)
Sebičnost i egoizam uzimaju sve veći mah, i serviraju nam se
kroz nove tehnologije i trendove. I onda takvi ljudi dobiju lažni osećaj neke
posebnosti i uzvišenosti, gledanja samo sebe, jer šta božanstva briga za plebs,
za te obične ljude. A taj užasni pojam „obični“ ili „mali“ čovek, „obični“
ljudi nam najviše nameću političari i ove neke tzv VIP ličnosti. Moderni
fašizam u tragovima. Nekada bilo Arijevci, a danas je to bogataš, tajkun,
politički lideri, političari, VIP poznata ličnost, pa čak i kod nekih i rođeni
Beograđanin(pa se nabrajaju generacije,kolena itd), ne znam „krug dvojke“ i
ostali elitizam, sve što može ljude da odvaja i učini njihovim kompleksima da
su oni nešto vredniji ili bolji od ostalih, iznad svih, "ubber alles".
I nikoga nije briga za druge. Čak se i većina organizacija
koji se kao brinu o ljudima, vode nekim interesima i političkim ciljevima, na
žalost.
Neko mora da shvati da ovde nisu ugroženi samo Romi i LGBT
populacija, kad moram to da kažem, nego i svaki čovek. Svako ko nije u toj
političkoj, ekonomskoj i raznoraznoj drugoj eliti, izgleda.
Mnogi su pored osećaja za druge ljude i svet oko sebe
izgubili i jednu osobinu koju je ovaj narod i ova zemlja imala, a to je
solidarnost. Nekad smo to imali. Ma nekada smo i činili drugima i samo tako,
samo da bismo učinili, bez da se očekuje neka novčana nadoknada i usluga
zauzvrat.
Svaki put kad pomislim na solidarnost, setim se nečega što
sam pročitao davno, o primeru solidarnosti ’50ih godina u Čehoslovačkoj, nakon
II svetskog rata, u vremenu početka komunizma kod njih, kao i kod većine
zemalja Istočnog bloka. Ne mislim da komunizam i socijalizam kao ideologije imaju
neke veze sa solidarnošću, samo mislim da su se ljudi tada nekako uputili jedni
na druge.
Elem, kada god bi se u to vreme desilo da se nekome, nekoj
porodici zapali kuća, poplava,jako nevreme uništi poljoprivredne useve ili
slična nesreća, cela ulica ili kraj je dobrovoljno i samoinicijativno pomagao
da se unesrećenim ljudima sagradi nova kuća. Ne zato što su Česi i Slovaci neki
mnogo dobri ljudi, nego jer se to moglo desiti i desiće se i bilo kome drugome,
pa će njemu svi ostali tako pomoći i naći se.
Imali smo i mi ovde neke lepe primere solidarnosti u teškim
situacijama, sećam se onog vremena kao klinac kako su svi pomagali kada god se desio neki
strašan zemljotres bilo gde u bivšoj Jugoslaviji, u bivšoj domovini.
Ne znam da li će solidarnost spasiti ovu zemlju i svet, ali
sam siguran da je može učiniti boljom, i nekome nekada malo učiniti život
dostojanstvenijim, makar i za trenutak lakšim i ljudskim.
I nadam se da će jednog dana doći vreme kada će za posao
biti potrebna kvalifikacija, struka, radno iskustvo, a ne „jaka“ veza ili
nekoliko hiljada evra, i da će posla biti mnogo više, da se ljudi mogu okrenuti
svim onim lepim stvarima koje čine život, kreativnosti, kulturi, umetnosti,
putovanjima, čitanju, slušanju muzike, odlasku u bioskop, izlasku na večeru,
osnivanju porodica, odlascima na more, na planinu na skijanje, van grada na
izlet...
Nadam se da ćemo prebroditi i preživeti i ovu krizu. Nadam
se da ćemo početi da živimo jednom.
